Irukandži meduza (Carukia barnesi) jeste sićuÅ¡na, ali izuzetno smrtonosna meduza, Äije se staniÅ¡te nalazi na podruÄju Australije. Ubod ove, naizgled bezazlene, teÅ¡ko uoÄljive meduze, izaziva simptome poznate pod nazivom Irukandži sindrom. VeliÄina ove životinje iznosti oko 1 kubni santimetar (cm³). Do sada postoje dve otkrivene vrste Irukandži meduze - Carukia barnesi i nedavno otkrivena Malo kingi.
Irukandži sindrom je prvi put otkrio Hugo Flecker 1952. godine i nazvao ga prema narodu Irukandži koji naseljavaju priobalno podruÄje severno od Cairn-a u Kvinslendu. Prva je otkrivena vrsta Carukia barnesi 1964. godine od strane doktora Jack Barnes-a. Kako bi dokazao da je ova sićuÅ¡na životinja uzrok Irukandži sindroma, on ju je držao dozvoljavajući joj da ožari, kako njega, tako i njegovog sina i Äuvara plaže.
Rasprostranjenost Irukandži meduze
Nekada se verovalo da je rasprostranjenost Irukandži meduze ograniÄena iskljuÄivo na severnoaustralijske vode. MeÄ‘utim, prema dokumentaciji Nacionalne geografije o meduzama, ova vrsta je pronaÄ‘ena i u okolini britanskih ostrva, Japana i na obalama Floride.
Karakteristike Irukandži meduze
Zvono Irukandži meduze je izmeÄ‘u 5 i 10 milimetara Å¡irine i na njega se nastavljaju Äetiri izuzetno dugaÄka pipka, Äija dužina može biti od nekoliko santimetara, pa sve do jednog metra. Nematociste (žaoke) su grupisane, te izgledaju kao prstenovi formirani od malih crvenih taÄaka. Za razliku od većine meduza koje imaju nematociste iskljuÄivo na pipcima, Irukandži meduze ih imaju i duž pipaka i oko zvona. Iako se pretpostavlja da im nematociste na zovnu služe radi lakÅ¡eg ulova ribe, biolozima joÅ¡ uvek preostaje da otkriju razloge iz kojih su ove unikatne male ubice razvile ovu karakteristiku.
Izuzetno se malo zna o životnom ciklusu i otrovu Irukandži meduze. Delom je za to zaslužna njihova veliÄina, a delom i njihova osetljivost i krhkost. Njihov otrov je 100 puta jaÄi od otrova kobre, a Äak 1000 puta snažniji od tarantulinog. IstraživaÄi pretpostavljaju da je otrov Irukandži meduze toliko jak kako bi ona mogla da onesposobi svoj plen - male, brze ribice. Sudeći prema statistikama, pretpostavlja se da viÅ¡e vrsta meduza može da dovede do Irukandži sindroma, ali za sada je dokazano samo za veste Carukia barnesi i Malo kingi.
Irukandži sindrom
Irukandži sindrom izaziva veoma mala koliÄina otrova, a oÄituje se u teÅ¡kim bolovima na razliÄitim delovima tela (tipiÄni su muÄni miÅ¡ićni grÄevi u rukama i nogama, snažni bolovi u leÄ‘ima i bubrezima, i osećaj peÄenja po koži i na licu). Pored toga, javljaju se glavobolja, muÄnina, uznemirenost, znojenje, povraćanje i poviÅ¡en pritisak i broj otkucaja srca. Sindrom je velikim delom uzrokovan otpuÅ¡tanjem kateholamina (adrenalina i noradrenalina).
Sam ubod, odnosno žarenje, nije toliko iritantno. Ozbiljni znaci sindroma nastaju nakon 5 do 120, a u proseku 30, minuta. Simptomi se zadržavaju nedeljama, a najÄešće je neophodna hospitalizacija pacijenata. Kao i kod kockaste meduze, sirće umrtvljuje neupaljene nematociste na koži, ali nema uticaja na otrov koji je već u telu. Tretman obuhvata antihistaminike i lekove protiv hipersenzitizacije kako bi se spreÄilo zapaljenje i hipertenzija. Pored toga, intravenozno se daju opijati (morfijum), kako bi ublažili bol.
Ukoliko se leÄi na adekvatan naÄin, jedan ubod najÄešće nije fatalan, ali se veruje da su dve osobe umrle u Australiji 2002. godine od uboda Irukandži meduze. Ovi dogaÄ‘aji su u velikoj meri uticali na uvećanje svesti javnosti o postojanju Irukandži sindroma. Ne zna se koliko je bilo drugih žrtava Irukandžija, a Äije su smrti pripisivane drugim uzrocima.
Irukandži meduze se najÄešće nalaze u neposrednoj blizini obale, gde ih privlaÄi topla voda. MeÄ‘utim, jaja ove meduze se mogu naći i do 5 kilometara od obale.
